Понедельник, 23.07.2018, 14:19
Авторский сайт Олега Комкова
Главная Мой профильРегистрация ВыходВход






ПОЭТИЧЕСКИЕ ПЕРЕВОДЫ


СТИХОТВОРЕНИЯ


ИЗБРАННОЕ (PDF, ExeBook)


КНИГИ


ЭССЕ



 Из Йована Дучича (1874 - 1943). Зеркала

Зеркала

Она хотела увидеть свою великую красоту, но на свете не было зеркал. Тогда сказала она своему возлюбленному: Раскрой предо мною твои огромные глаза, чтобы увидела я свою красоту.

Огромные глаза любящего раскрыли свои сияющие зеркала. Женщина вынула из кос цветы и заколки, обвернулась волосами, словно тенью, и закричала от радости.

И пустилась в пляс – как пламя, как лучи, как тени, как нива, как волны, как змеи, как кошки, как ночные призраки.

И в этой радостной и дикой пляске она разбила зеркала. А разбивши те зеркала, больше не знала, какова она, прекрасна или безобразна. Ибо вместе с потемневшими зеркалами исчезла и она сама.





 Огледала

Хтела је да види своју велику лепоту, али није било огледала на свету. Тад рече своме драгом: Отвори ми твоје велике зенице да видим своју лепоту.

Велике зенице човека који љуби отворише своја сјајна огледала. Жена извади из своје косе цвеће и чиоде, огрну се власима као сенком, и закликта од радости.

И поче да игра као пламен, као зраци, као сенке, као жито, као таласи, као змије, као мачке, као ноћне сабласти.

И у тој радосној и дивљој игри, она разби огледала. А када је разбила та огледала, није више знала каква је, је ли лепа или је одвратна. Јер је у помрчању тих огледала нестала и она сама.
 

Copyright © Олег Комков 2018 Copyright MyCorp © 2013
Сделать бесплатный сайт с uCoz-->